Blogger-ka SAPUTNIK

SOKRAT - Zivot za Istinu

erdeljan | 09 Januar, 2011 07:49

Sokrat je slovio za mudraca. Jednog dana ga potrazi neki covek i rece:
-''Znas li sto sam sve cuo o tvome prijatelju?''

''Trenutak.'' odgovori Sokrat. -''Pre nego mi ispricas voleo bih da prodjes jedan
brzi test. Da li si to sto mi zelis reci prosejao kroz tri sita?''

''Tri sita?''

''Da.'' odgovori Sokrat. -''Pre nego ispricas neke stvari o drugome, dobro je da
uzmes malo vremena i prosejes ono sto zelis reci. To nazivam test od tri sita! Prvo
je sito ISTINE. Jesi li proverio da li je istina ono sto mi zelis ispricati?''

''Ne, pa i nisam. Nisam vidio, samo sam cuo kako pricaju.''

''Dobro! Ne znas da li je to istina?- Probajmo ponovo: pokusajmo prosejati drugacije,
sad cemo uzeti sito DOBROTE. Ono sto mi zelis ispricati o prijatelju, je li nesto
dobro?''

''Ne, bas suprotno! Cuo sam kako se tvoj prijatelj lose ponio.''

''Dakle,'' nastavi Sokrat, ''zelis mi ispricati lose stvari o prijatelju, a nisi
siguran jesu li istinite?- To i nije bas ohrabrujuce! Jos uvijek mozes proci test,
jer je ostalo jos sito KORISTI... Je li korisno da mi ispricas sve sto je MOJ
prijatelj uradio?''

''Korisno? -Pa i ne, ne vjerujem da bi ti to moglo koristiti.''

''Dakle,'' zakljuci Sokrat, -''Ono sto mi zelis ispricati nije ISTINA, ni DOBRO, ni
KORISNO, pa zasto bi mi onda pricao? Ne zelim nista znati od onoga sto si mi htio
ispricati, i tebi ce biti bolje da sve to zaboravis.''


"Medju prijateljima treba voleti ne samo one koje rastuze vase nesrece, nego i
one koje nam ne zavide na sreci"

Generalna | Permalink | Komentari (4) | Trekbekovi (0)

Volite li B.Miljkovica ??

erdeljan | 08 Januar, 2011 00:57

Brankovo pismo prijatelju:


"Dragi prijatelju,



Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji više oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik.Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.




Želi ti sve najbolje

Branko



P.S.

Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.

Generalna | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0)

Dorucak sa Djavolom 1971

erdeljan | 06 Januar, 2011 16:10

 Eto, vidiš bože kako se ja zlopatim... A ti... ? Ni da trepneš... Ja jesam mator, ali ti si još matoriji i zaboravniji od mene. Da... E, vidiš... Moj sin je komunista, a ja nisam. Moj sin kaže da nema Boga, a ja svima za inat govorim ima Boga. A tebe ustvari nema. Da te ima ti bi se bar jednom ovde pojavio u 100 godina. To... To što kažem da te ima nije važno. Ja Bože moram u nešto da verujem. Ko ne veruje ni u šta, taj mu dođe nekako kao... životinja. Kad umrem, da me pretvoriš u anđela.

Nije važno u kakvog anđela. Makar i u smešnog anđela pa da sletim na oblak iznad moga bunara, da gledam kako ljudi prolaze, kako odande piju vodu i kako govore: baš je bio dobar čovek... Bog da mu dušu oprosti. Zašto malo ne osoliš mozak onom mom sinu i onom đavolu Radulaškom, da dobijem malo ćiga, da ozidam onaj moj bunar. Ja ću tajno da pozovem popa da osveti vodu. Eto šta ja tebe molim... Gospode moj. I daj Bože da ti molitva uđe u taj tvoj zaboravni mozak. 

Pa zar ne vidiš Bog te Božji da ja ne živim ni prvi ni poslednji put, nego jedini put. I posle toga sam gotov, ništa...”

 

Generalna | Permalink | Komentari (3) | Trekbekovi (0)

Jesen je...

erdeljan | 06 Januar, 2011 11:54

Jesen je vec...
I opet?
Kako sam to samo mogao propustiti? Gde li sam se zadesio one veceri
kad je njena pozlacena parada umarširala u našu varoš?
Eh, da...
Ni godišnja doba ne pomeraju me više kao nekad...
Prolece mi je uvijek udaralo šamar, Leto se kao kupina kotrljalo obodom mojih usana,
a Zima bi mi zazvonila u glavi kao grozd praporaca, trpajuci pune šake dijamanata u moje misli, jednostavno, kao šake staklenih klikera u duboke džepove kaputa...

Ali Jesen me je najviše mazila...
Spuštala mi se na ramena nežno, kao tanani sveter obojen dimom spaljenog lišca, i ucila me recima kojima se priziva tišina, i koje se (ako ih pravilno zamisliš), rimuju sa rominjanjem kiše, i slade pod jezikom kao brašnjave mrvice pecenog kestena....
Da, nešto se dogodilo u onom posebnom kosmickom saticu, ugradenom u vlažni sivi pesak, negde na samom izvoru moje kicme...
Veliki zupcanik, koji bi ranije uvek škljocnuo kad kazaljka naide na april ili oktobar, zarubio se kao šljunak, i tockici su odjednom poceli da se vrte neocekivano lako...
Dovraga, poražavajuce lako...'' - Balasevic

Generalna | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

I zivot ide dalje ...

erdeljan | 05 Januar, 2011 20:50

Danima smo šetali kejom na odstojanju po propisu seoskog korzoa, kao da za nekog cuvamo
mesto izmedu nas? Prošlo bi citavo vece a da se ne dodirnemo, ali odavno znam da u tome i jeste carolija. Želja se razlikuje od Pohote i po tome što pukne tek tu i tamo, kao kicanka na bicu Nežnosti...

I, što je najgore...
Nikad joj nisam rekao ni da sam usput prešao na desetine bezimenih recica koje sam nazvao
po njoj... (Dalje)

Generalna | Permalink | Komentari (3) | Trekbekovi (0)

 
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb